Pokret za slobodnu Srbiju

Парада поноса више повод него узрок демонстрација

dverisrpske | 13 Октобар, 2010 14:12

Парада поноса више повод него узрок демонстрација

Изјава, да ће Србија обезбедити остваривање људских права за све грађане без обзира на њихову различитост, није спорна јер је гарантована чланом 22. Устава.

Пре неки дан су заиста чињена дела која су прекршајно и/или кривично санкционисана, као што су била санкционисана и дешавања Петог октобра 2000. године.

Држава заиста може предузети драстичне мере против демонстраната како је јуче запретио Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде.

Посебно, након речи, да су јучерашња догађања напад на државу.

Какве мере ће бити предузете зависи од тога да ли се жели уклонити узрок или последица, односно, да ли се желе испунити обећања дата од 5. 10. 2000. године до данас.

Чак и ако се жели примена драстичних казни, суд ће приликом изрицања казни морати да утврђује олакшавајуће или отежавајуће околности, посебно јер се ради о лицима старости од 15-20 година.

Не треба заборавити да су скоро сви изгредници рођени у тренутку распада СФРЈ и да су детињство провели у десетогодишњој међународној сатанизацији и изолацији Србије.

У таквој ситуацији, да би својој деци обезбедили бољу будућност, а „полазећи од обећања Хомена и других функционера Отпора, Коалиције заједно итд., родитељи демонстраната побунили су се петог октобра 2000. године.

Том приликом разрушили су Београд, запалили су Народну Скупштину и РТС како би партијски функционери ДС-а и других странака, преко кризних штабова заузели НБЈ, Царину и сва предузећа у Србији.

Том приликом учесницима демонстрација обећана је светлија будућност, гарантовано је испуњење „Уговора са народном“, обећано је скоро чланство у ЕУ ( најкасније до 2006 год. ), обећана је већа запосленост, бољи стандард и сл.

Грађани су поверовали да ће нова власт, пре изједначавања веза лица истог пола са браком мушкарца и жене, остварити основна људска права из члана 60. Устава – а то је право на рад.

Том приликом, својој малој деци, односно „хулиганима“ и изгредницима, коју су управо тог октобра 2000. године водили у обданиште или уписивали у први разред основне школе, објашњавали су своју борбу жељом да управо они живе боље.

Сада, десет година касније, ако изузмемо припаднике власти, родитељи су отпуштени, деца су завршила средњу школу, немају нити ће икада имати запослење и једина гарантована будућност им је дрога, алкохол, кладионице, тумарање и окупљање на улицама, стадионима и сл.

У ситуацији безнађа и изневерених очекивања, након десет година, власт примењује драстичне репресивне мере према тој деци и то под притиском из иностранства јер жели да насилно промени менталитет народа и да примени права забрањена Уставом и Законом о породичним односима у Србији, а то је изједначавање веза лица истог пола са браком мушкарца и жена.

Бес, безизлазност, прихватања одговорности за геноцид, прихватање одвајања дела територије, свакодневне уцене и понижавања из иностранства, енормно богаћење појединаца и сл. вероватни су узрок јучерашњих догађања, а Парада поноса, утакмица, „Урош“ и сл. само су поводи за изливање тог беса.

Није тешко износити салве допунских оптужби на рачун демонстраната: да су били пијани, да су били дрогирани, да су чак и пуцали на зграду ДС у којој се налазила трудница, да су уништили мамограф са натписом Б92 и сл.

Овакве оптужбе и претње драстичним казнама, посебно од стране оних који су уз помоћ страних земаља организовали „пети октобар“ и који већ десет година несметано владају Србијом, тешко да ће уклонити узроке незадовољства, посебно у предизборној кампањи која је почела уз помоћ кордона полиције.

Недељна „Парада поноса“, која је више повод него узрок демонстрација, више је била у функцији бољег позиционирања како би се вршио притисак да се измене прописи у циљу изједначавања веза лица истог пола са браком мушкарца и жене.

Сада већ као професионалци и дугогодишњи политичари, знали сте или сте могли знати, да ће одобравање јучерашње Параде угрозити јавни ред и мир и на тај начин прихватили сте ризик и одговорност за настале последице.